Христина Хранова: Живот једне Бугарке која је живот посветила домовини

Млада жена је учествовала у више ослободилачких ратова и постала прва дипломирана бабица и прва жена спасилац на води у Бугарској

четвртак, 12 новембар 2026, 12:35

Христина Хранова

Христина Хранова

ФОТОГРАФИЈА Регионална библиотека “Пенчо Славејков” - Варна

Величина фонта

Христина Хранова је рођена 1852. године у софијском селу Клисура, у породици Храна Ценкова, као најмлађа међу својих дванаесторо браће и пет сестара. Са дванаест година упуцала је вођу турског башибозука који је покушао да посече њену мајку, након чега је отац натоварио многобројну породицу на запрежна кола и одвезао је у Софију. Девојка се школовала у гимназији Јорданке Филаретове, а када јој се указала прилика да помаже Василу Левском, није оклевала.

Христина Хранова: Живот једне Бугарке која је живот посветила  домовини

ФОТОГРАФИЈА europeana.eu, museumvt.com

„Са 18 година Христина је на препоруку Левског постала курир Софијског револуционарног комитета. Сваке недеље, јашући свог коња и прерушена у дечака, путовала је од Софије до Ловеча и Панађуришта и носила Левском писма. Није прошло много времена и породица Хранови сазнала је страшну вест да је Левски ухваћен и осуђен на смрт. Христина се прерушила у овчарицу и стигла близу места погубљења како би последњи пут видела Апостола“, прича Магдалена Гигова, водитељ емисије „Адресе љубави“ на таласима регионалне радио-станице БНР у Софији.

Током Априлског устанка (1876) Христина Хранова је учествовала у борбама у Батаку, а годину дана касније придружила се редовима ополчења као милосрдна сестра и прошла кроз вихор борби код Шипке, Шејнова и Старе Загоре.

Универзитет "Св. Владимир" у Кијеву

Универзитет "Св. Владимир" у Кијеву

ФОТОГРАФИЈА europeana.eu

Пошто је дочекала извојевану слободу, Христина Хранова је отишла у Кијев, где је, уз помоћ стипендије намењене надареним ученицима, са одличним успехом завршила Институт при Императорском универзитету „Св. Владимир“ и постала прва дипломирана бабица у Бугарској. Захваљујући њеном преданом раду, у Софији је отворено прво породилишно одељење. Ову племениту професију обављала је у више градова, укључујући и Варну, где је у Јерменском кварту учила децу да читају и пишу, а током лета и да пливају. Управо је у овом приморском граду постала не само прва жена спасилац на води у Бугарској већ и прва жена спасилац на води у свету.

Христина Хранова (десно) за време школовања на Институту за бабице

Христина Хранова (десно) за време школовања на Институту за бабице

ФОТОГРАФИЈА europeana.eu

У Српско-бугарском рату 1885. године Христина Хранова поново је била хероина и тада је рањена у лево колено – каже Магдалена Гигова. – Не само да је руковала оружјем већ је у својој торби носила лекове и бринула о болеснима и рањенима. Скоро 30 година после Руско-турског рата од 1877-1878. године, Христина је последњи пут обукла војнички шињел и пријавила се као добровољац – овога пута у Другом балканском рату (1913). Тада је имала око 60 година, а касније је признала да је преценила своје снаге. Учествовала је у борбама код Куманова, Егри Паланке, Кочана и Ђумаје.“

Српско-бугарски рат

Српско-бугарски рат

ФОТОГРАФИЈА wellcomecollection.org

Годинама касније позирала је за једну поштанску разгледницу у парадној војној униформи, са шест ордена и медаља на грудима. Животне невоље, међутим, нису је мимоишле – показало се да је победу у сукобу с равнодушношћу чиновника било теже извојевати него на бојном пољу. Тако јој је 1910. године била одбијена државна пензија јер није имала редовно уплаћене доприносе.

Христина Хранова: Живот једне Бугарке која је живот посветила  домовини

ФОТОГРАФИЈА europeana.eu

„Мало је радости Христина доживела у личном животу – остала је сама до свог последњег дана, није успела да заснује породицу. Патила је од тешког реуматоидног артритиса. Живела је у дрвеној бараци и током дана била принуђена да стоји на улици пружене руке, молећи за корицу хлеба. Упркос одликовањима и заслугама за државу, било је потребно готово осам година да њене молбе за пензију уроде плодом. Године 1918. Народно собрање јој је доделило доживотну народну пензију од 60 лева – тек толико новца да не умре од глади“, каже на Магдалена Гигова.

Године 1922 – у 72. години живота, у страдању и мукама, Христина Хранова је напустила овај свет.

„Није сахрањена уз почасти, а на њеном последњем испраћају били су само њени стари саборци. Место њеног гроба остало је непознато. Упркос својим подвизима и успесима, упркос животима којима је помогла да удахну први дах или их је спасила, личност и дело Христине Хранове остали су изван пантеона великих Бугара, без епитафа, крста и споменика. У Варни, где је радила као бабица и спасилац на води, постоји улица која носи њено име.“

 

 

Извор: Прича Магдалене Гигове, БНР – Радио Софија

Текст: Дијана Цанкова

Превела: Албена Џерманова