Вести
Христина Хранова: Живот једне Бугарке која је живот посветила домовини
Млада жена је учествовала у више ослободилачких ратова и постала прва дипломирана бабица и прва жена спасилац на води у Бугарској
четвртак 12 новембар 2026 12:35
четвртак, 12 новембар 2026, 12:35
Христина Хранова
ФОТОГРАФИЈА Регионална библиотека “Пенчо Славејков” - Варна
Величина фонта
Христина Хранова је рођена 1852. године у софијском селу Клисура, у породици Храна Ценкова, као најмлађа међу својих дванаесторо браће и пет сестара. Са дванаест година упуцала је вођу турског башибозука који је покушао да посече њену мајку, након чега је отац натоварио многобројну породицу на запрежна кола и одвезао је у Софију. Девојка се школовала у гимназији Јорданке Филаретове, а када јој се указала прилика да помаже Василу Левском, није оклевала.
ФОТОГРАФИЈА europeana.eu, museumvt.com
„Са 18 година Христина је на препоруку Левског постала курир Софијског револуционарног комитета. Сваке недеље, јашући свог коња и прерушена у дечака, путовала је од Софије до Ловеча и Панађуришта и носила Левском писма. Није прошло много времена и породица Хранови сазнала је страшну вест да је Левски ухваћен и осуђен на смрт. Христина се прерушила у овчарицу и стигла близу места погубљења како би последњи пут видела Апостола“, прича Магдалена Гигова, водитељ емисије „Адресе љубави“ на таласима регионалне радио-станице БНР у Софији.
Током Априлског устанка (1876) Христина Хранова је учествовала у борбама у Батаку, а годину дана касније придружила се редовима ополчења као милосрдна сестра и прошла кроз вихор борби код Шипке, Шејнова и Старе Загоре.
Универзитет "Св. Владимир" у Кијеву
ФОТОГРАФИЈА europeana.eu
Пошто је дочекала извојевану слободу, Христина Хранова је отишла у Кијев, где је, уз помоћ стипендије намењене надареним ученицима, са одличним успехом завршила Институт при Императорском универзитету „Св. Владимир“ и постала прва дипломирана бабица у Бугарској. Захваљујући њеном преданом раду, у Софији је отворено прво породилишно одељење. Ову племениту професију обављала је у више градова, укључујући и Варну, где је у Јерменском кварту учила децу да читају и пишу, а током лета и да пливају. Управо је у овом приморском граду постала не само прва жена спасилац на води у Бугарској већ и прва жена спасилац на води у свету.
Христина Хранова (десно) за време школовања на Институту за бабице
ФОТОГРАФИЈА europeana.eu
У Српско-бугарском рату 1885. године Христина Хранова поново је била хероина и тада је рањена у лево колено – каже Магдалена Гигова. – Не само да је руковала оружјем већ је у својој торби носила лекове и бринула о болеснима и рањенима. Скоро 30 година после Руско-турског рата од 1877-1878. године, Христина је последњи пут обукла војнички шињел и пријавила се као добровољац – овога пута у Другом балканском рату (1913). Тада је имала око 60 година, а касније је признала да је преценила своје снаге. Учествовала је у борбама код Куманова, Егри Паланке, Кочана и Ђумаје.“
Српско-бугарски рат
ФОТОГРАФИЈА wellcomecollection.org
Годинама касније позирала је за једну поштанску разгледницу у парадној војној униформи, са шест ордена и медаља на грудима. Животне невоље, међутим, нису је мимоишле – показало се да је победу у сукобу с равнодушношћу чиновника било теже извојевати него на бојном пољу. Тако јој је 1910. године била одбијена државна пензија јер није имала редовно уплаћене доприносе.
ФОТОГРАФИЈА europeana.eu
„Мало је радости Христина доживела у личном животу – остала је сама до свог последњег дана, није успела да заснује породицу. Патила је од тешког реуматоидног артритиса. Живела је у дрвеној бараци и током дана била принуђена да стоји на улици пружене руке, молећи за корицу хлеба. Упркос одликовањима и заслугама за државу, било је потребно готово осам година да њене молбе за пензију уроде плодом. Године 1918. Народно собрање јој је доделило доживотну народну пензију од 60 лева – тек толико новца да не умре од глади“, каже на Магдалена Гигова.
Године 1922 – у 72. години живота, у страдању и мукама, Христина Хранова је напустила овај свет.
„Није сахрањена уз почасти, а на њеном последњем испраћају били су само њени стари саборци. Место њеног гроба остало је непознато. Упркос својим подвизима и успесима, упркос животима којима је помогла да удахну први дах или их је спасила, личност и дело Христине Хранове остали су изван пантеона великих Бугара, без епитафа, крста и споменика. У Варни, где је радила као бабица и спасилац на води, постоји улица која носи њено име.“
Извор: Прича Магдалене Гигове, БНР – Радио Софија
Текст: Дијана Цанкова
Превела: Албена Џерманова
Објавио/ла/ли: Албена Џерманова