Мари Врина-Николов за коју је превођење пре свега задовољство

Професорка Мари Врина-Николов једини је преводилац бугарске књижевности чији је матерњи језик француски. Предаје превод и бугарски језик и књижевност на Националном институту за оријенталне језике и цивилизације у Паризу (INALCO). На француски је превела педесетак књига класичних и савремених аутора, међу којима је и Георги Господинов, који је освојио престижну Букерову награду за роман „Временско склониште”. Читаоци са француског говорног подручја ово дело имају прилику упознати управо захваљујући преводу чији је аутор Мари Врина, добитница преводилачке награде Етјен Доле коју додељује Универзитет Сорбона.

У интервјуу који је за Радио Бугарску дала Марији Стоевој, проф. Врина је говорила о свом преводилачком искуству, својим премишљањима о превођењу и борби за бугарску књижевност.

Зашто баш бугарски? Мари Врина сматра да објашњење није строго рационално:

„Наравно, размишљала сам о тој теми. Моја пријатељица и колегиница Биљана Курташева ми је рекла „бугарски је изабрао тебе“ – допала ми се ова идеја. Сваки језик у нама буди имагинарни свет, а он није рационалан. Могу да смислим различита објашњења, али то не би био прави разлог.“

Мари Врина прича како је у детињству наишла на дела грофице де Сегур, девојачког презимена Ростопчина, која су обиловала елементима руске културе. Када је касније први пут чула још један словенски језик, бугарски, то јој је разбуктало машту.

Она такође објашњава одакле проистичу потешкоће за преводиоца jер управо сваки текст, а не аутор, има свој сопствени језик.

„Анри Мешоник ми је помогао у разумевању превода. Када преводим, на уму увек имам два императива – прво, увек себи постављам питање шта тај текст чини бугарском језику, што ниједан други не може. Други је да слушам очима и да гледам ушима. То сам доживела са последњом књигом прозе коју сам превела, „Балканском рапсодијом” Марије Касимове-Моасе. Има посебан ритам, па се трудим да у највећој могућој мери задржим неуобичајени ред речи. Превод није еквивалент датом тексту на другом језику, он је различит. Ипак, надам се да ћу успети заголицати машту читаоца као што то чини оригинални текст.“

Дерида пише да ништа није непреводиво и да је у исто време све преводиво. Да ли је заиста тако?

„Зависи од нашег концепта превођења. Ако себи кажемо да креирамо исти текст на другом језику, то није тачно из простог разлога што чак ни најбаналнији предмети у нама не стварају исту представу. Чак ни реч „сто“ не изазива исту слику у нашем уму, а камоли појмови као што је „џезва“. Ако желим да преведем овај појам, морам да га парафразирам. И зашто бугарски аутор користи реч „џезва“? Очигледно, да би нам приближио атмосферу османских времена.“

Када читамо превод, ми заправо не читамо Шекспира или Борхеса или Библију... Према речима Мари Врине, почињемо да примећујемо лик преводиоца. Његово име је већ на насловној страни. Све популарније су и награде за превођење. Доказ је награда Букер, додељена за роман „Временско склониште” не само Георгију Господинову, већ и преводиоцу Анђели Родел.

Мари Врина каже да је њена борба за бугарску књижевност у почетку била изузетно тешка, чак и очајничка, али сада има мрежу издавача са којима сарађује.

А има ли осећај да ради са доминантним и периферним језиком?

„Не“, категорична је Мари Врина, „када преводим, покушавам да успоставим дијалог између два језика, две културе, две књижевности које волим. Истина је да сам себи за задатак поставила популаризацију књижевности која у Француској није нарочито позната, али превођење за мене, пре свега, представља задовољство. Трудим се да две музике проговоре једна другој. Веома ми се свиђа формулација Едуара Глисана – превод је као уметност фуге. Због тога што код фуге постоје два гласа која се спајају и која у одређеном тренутку могу да се раздвоје.“

Превела: Свјетлана Шатрић