Залазак и васкрсла зора бугарског цара Самуила

Дана 6. октобра 1014. године у Преспи је умро један од најзначајнијих бугарских средњовековних владара – цар Самуил. Био је војсковођа који је деценијама ратовао против Византије и владар чија је трагична судбина обележила крај Првог бугарског царства. Његов животни пут завршио се драматично, али  Самуилу припада посебно место у историјској свести Бугара.

Као војсковођа и владар, Самуилов живот је крајем X и почетком XI века протекао у непрекидном рату за одбрану бугарске државе од Византије. Према византијском извору, када је видео своју ослепљену војску, коју је претходно заробио византијски цар Василије II, Самуилово срце није издржало.

„Треба рећи да је овај рат почео још пре његове појаве и да је то вероватно био најдуготрајнији бугарско-византијски рат на Балкану. Трајао је пола века, а током око 40 година од тог периода управо је Самуил био тај који је предводио и народ, и војску, и државу“, прича за Радио Бугарску проф. Георги Николов, професор бугарске средњовековне историје на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“.

„О Самуилу је византијски историчар Јован Скилица рекао: ʻБио је ратоборан човек који није знао за починак.’ Нешто слично се наводи и у житију Светог Никона Метаноита. Тамо се истиче да је „Самуил био ненадмашан у храбрости и непобедив у снази“. То су одлике које нам дају најупечатљивију слику о њему. И заиста, Самуил је умро 1014. године, али видимо да о њему говори цар Калојан у својим писмима папи Иноћентију почетком 13. века. Нешто касније, један византијски аутор, хартофилакс (библиотекар) Солуна, Јован Ставракије, у свом похвалном слову Светом Димитрију рећи ће: ’Онај Самуил о коме Бугари и даље говореʻ. То је 200 година касније и поново видимо да се Самуил помиње у неким бугарским преводима византијских хроника“, додао је професор.

Истраживачи наводе различите разлоге који су довели до заласка Првог бугарског царства (681–1018). Међу њима истичу ратове цара Симеона (893–927), који су исцрпели земљу у сукобима са Византијом. На крају се пораз у бици на Беласици, у близини данашњег села Кључ, у којој је заробљена, а потом и ослепљена бугарска војска од 14.000 војника, показао судбоносним за исход двобоја између Бугарске и Византије.

Према речима историчара, „епоха цара Самуила остала је у сећању бугарског народа како у средњем веку, тако и у новије време. Ипак, постоји извесна разлика – у последњих 100–150 година превелики нагласак ставља се на ослепљивање његове војске и његову смрт која је уследила након тога. Та велика патња коју је он доживео и која је довела до његове смрти, задивила је многе књижевне ствараоце.“

Проф. Георги Николов сматра да својим упорним отпором цар Самуил није само симбол заласка Првог бугарског царства, већ и надахњујућа зора за наредне генерације које су обновиле слободну Бугарску.

„Има нечег задивљујућег у нашој историји што, чини се, мало људи примећује. Ако се пажљиво погледају неки бугарски извори из X–XII века, видеће се да су у њима византијски управитељи југозападних бугарских земаља називани бугарским царевима. Дакле, изгледа да је, према схватању тадашњих бугарских историчара (назовимо их тако, у овом веома условном смислу), држава настављала да постоји, иако је била под влашћу других људи. А још је задивљујуће то што је та држава, после готово 170 година, поново обновљена. А ако наставим даље, наша историја после пада под османску власт – после 500 година ропства – поново је доживела обнову. Колико народа има такав пример – да њихова држава попут птице феникса опстаје и поново се рађа, изнова и изнова?!“

Цар Самуил је сахрањен у Преспи, у храму Светог Ахила на истоименом острву (данас на територији Грчке). Тамо је 1969. године грчки археолог Николаос Муцопулос открио посмртне остатке бугарског владара, који ће 3. октобра наћи свој последњи починак у данашњој бугарској престоници – Софији.

• Грчка ће вратити Бугарској посмртне остатке цара Самуила

Данас су два Преспанска језера нетакнути природни резерват, у којем на острву, међу пеликанима и рибама, мирно пасу краве. Можда би грчки и бугарски археолози једног дана могли да спроведу тамо нова истраживања која би открила темеље царских двораца.

„Било је појединачних мањих истраживања, подсећа проф. Николов и враћа се на историју: „У време устанка Георгија Војтеха 1072. године имамо податак да је византијска власт тада користила западне најамнике против побуњених Бугара. Међу тим подацима наводи се да су Алемани и Франци напали дворце у Преспи и уништили их, као и базилику Светог Ахила, опљачкавши њене драгоцености, црквене утваре, иконе и све друго што су могли да однесу. Чак се описује како је један крсташ узео неке предмете, а потом га је Господ казнио… Тако је велики део тих артефаката уништен, али, наравно, то је питање договора. Ако постоји добра воља с обе стране – наши научници са Софијског универзитета, као и они које познајем са Солунског универзитета, могли би да се договоре о нечему сличном и да пронађу заједнички језик у истраживању локалитета као што је острво Свети Ахил у Малом Преспанском језеру. То би за нас било веома корисно.“

Данас, међу рушевинама базилике Светог Ахила, и даље остаје питање шта је остало из времена цара Самуила. Одговор није само у археолошким налазима – он је и у сећању на владара чије је име један од симбола бугарске државности.

Телевизијски филм Ива Иванова из 2015. године, снимљен поводом постављања статуе бугарског владара у Софији, открива занимљиве тренутке из процеса реконструкције лика цара Самуила:

Превела: Албена Џерманова