Вести
Из архива Радио Бугарске
Браћа Петар и Асен ударили темеље Другом бугарском царству
понедељак 26 октобар 2026 11:10
понедељак, 26 октобар 2026, 11:10
"Устанак Асена и Петра", сликар Георги Богданов
ФОТОГРАФИЈА museumvt.com
Величина фонта
Године 1018, после подужих и драматичних борби, Бугарска је пала под византијско ропство. На територији царства установљен је војно-административни систем према византијском обрасцу. Бугарска патријаршија је прешла у нижи ранг архиепископије са седиштем у Охриду. На почетку порези нису повећавани, али су касније поред пореза у натури уведени и порези у новцу, што је увелико отежало живот становништву. То је био и узрок избијања неколико устанака против византијске власти само у оквиру отприлике једног и по века. Највећи од њих био је устанак Петра Дељана у Београду 1040. године, који се издавао за Самуиловог унука, на основу чега је исте године проглашен за цара Бугарске и настављача Самуиловог царства. Међутим, сви су ти устанци били угушени у крви.
Ситуација се нагло променила у 80. годинама 12. века. Тада је Византијско царство је било у кризи, тешко је бранило своју територију и поданике од разарајућих Крсташких ратова, од најезда Нормана, Печенега, Кумана, Мађара. Године 1185. на трон у Константинопољу сео је цар Исак ІІ Анђео. Он је приредио раскошно венчање са десетогодишњом ћерком угарског краља Беле III – Маргаретом и да би покрио трошкове славља, увео је нови ванредни порез, који је био знатно тежи за насеља у северним пределима Бугарске. То је био и повод за припрему новог устанка.
На чело те историјске побуне стала су браћа Асен и Теодор, која су одрасла међу представницима бугарског племства. Према византијском хроничару Никити Хонијату, разлози за ту побуну били су типични за средњовековни феудализам – бољари су затражили од цара једну тврђаву, али је он одбио. Међутим, незадовољство становништва је расло из дана у дан и то је свакако довело до његовог уједињења, о чему сведоче одлучни потези отпора византијској власти, који су уследили. Двојица браћа су покушала да организују то незадовољство. Почела су да у Трнову граде храм Светог Димитрија Солунског, ширећи гласине да је светац одлучио да постане покровитељ града, пошто је Солун пао у руке Нормана. Показивали су својим суграђанима и чудотворну икону Светог Димитрија, која је, по њима, вољом Божјом из Солуна прешла у Трново. То се десило 26. октобра 1185. године, на дан празника свеца. Опет на Митровдан, приликом освештавања цркве, Теодор је проглашен за цара под именом Петар ІV. Он је у ствари примио име популарног бугарског владара из 10. века Петра І, подвлачећи везу са Првим бугарским царством.
Црква Светог Димитрија Солунског у Великом Трнову
ФОТОГРАФИЈА БТА
Уследио је крвави и тешки рат за независност. Византијски хроничари су му посветили бројне странице у којима се прича о низу великих сукоба, опсада, огромним људским жртвама и материјалним губицима које су претрпеле обе стране. У лето 1186. војске Исака II Анђела су поново заузеле северну Бугарску. Устаници су се повукли преко Дунава, али су већ исте јесени прешли у контранапад. Пошто му није успела опсада тврђаве Ловеч 1187, византијски цар је био приморан да започне преговоре и склопи мир. Цар Петар је уступио власт свом брату, који се показао као веома енергичан војсковођа. Он је постао цар под именом Иван-Асен І. А рат је ускоро обновљен и наставио се са још више крвопролића и наглих заокрета.
Године 1196. бољар Иванко је убио
цара Асена. На престо поново је сео Петар ІV, али је годину дана касније и он
постао жртва завере. За цара је проглашен млађи брат Асена и Петра – Калојан.
Он је слично Асену био врстан војсковођа. Тако су ударени темељи Другом
бугарском царству. Славна прошлост Првог бугарског царства, његова достигнућа у
области државности и културе – све је то очигледно имало дубоке корене у
бугарском народу. А препород државе био је историјска неопходност, коју су
браћа Асен, Петар и Калојан блиставо остварили.
Превела: Александра Ливен
Уредила: Албена Џерманова
Објавио/ла/ли: Албена Џерманова