Повратник из Чешке: Запањујућа је апатија на дан избора

Сашо Вакашински: Прво што сам данас урадио било је да гласам

недеља, 25 октобар 2026, 17:16

Повратник из Чешке: Запањујућа је апатија на дан избора

ФОТОГРАФИЈА Ројтерс

Величина фонта

Један од ретких наших сународника који су се недавно вратили у Бугарску, а који су рано јутрос изашли на гласање, јесте Сашо Вакашински из села Покровник, у близини Благоевграда. „Прво што смо данас урадили, моја породица и ја, било је да одемо и гласамо. То је обавеза сваког бугарског држављанина, која нам припада по Уставу, али видим да многи људи не користе то право, како у Бугарској, тако и у иностранству“, каже Вакашински у интервјуу за Радио Бугарску.

На претходним изборима гласао је у Чешкој, али указује на логистичке проблеме са бирачким местима у иностранству. Људи морају дуго да путују јер се бирачка места налазе само у Прагу, у згради амбасаде, док у Чешкој живи више од 50.000 Бугара, расутих по различитим градовима.

Већ више од годину дана Сашо Вакашински живи у Бугарској, а сада га изненађује апатија сународника на дан избора, и то у сопственој земљи.

Повратник из Чешке: Запањујућа је апатија на дан избора

ФОТОГРАФИЈА БГНЕС

„Овде у Бугарској, не знам зашто, људи налазе изговоре и не излазе на гласање. Чак и ако су се у првом кругу збунили и не знају за кога да гласају, не верујем да ће излазност бити много већа чак ни у другом кругу. Већ нешто више од годину дана сам у Бугарској и видим какав је однос људи према изборима – овде влада потпуна равнодушност. Више их не занима шта ће бити са Бугарском. Свако се ухватио за неки посао за мале паре и не занима га будућност државе. А будућност државе је будућност наше деце и унука. Шта ћемо оставити тој деци – распалу државу?“, каже Вакашински.

Бугари у иностранству много активније учествују на изборима и више размишљају о својој домовини него људи који живе у земљи, што је, како додаје наш саговорник, жалосно.

Повратник из Чешке: Запањујућа је апатија на дан избора

ФОТОГРАФИЈА mfa.bg

„Многи се враћају, не само из Чешке, већ и из Енглеске, Италије и Немачке. Међу њима има и доста младих људи који чак нису ни рођени у Бугарској. Надам се да ће управо ти људи, који нису одрасли у земљи, али су бугарски држављани, покренути промене.

Немогуће је да у Бугарској минимална плата буде 620 евра! На пример, у Чешкој минимална плата, када се круне прерачунају у евре, износи 800 евра, али тамо нико не ради за минималац – то је само формално утврђен минимум. Почетне плате су више од тога. Недавно су ми у посету из Чешке дошли пријатељи и зачудили су се када су видели да су многе цене у продавницама у Бугарској више него тамо. Када цене из круна прерачунамо у евре, види се да је у Бугарској много тога скупље. И не говорим уопште о ценама у ресторанима. Све што је прошле године било у левима сада је у еврима, а плате су нам упола мање него у другим земљама. То је стварност. Да ми је неко пре неколико година рекао да ћу се вратити у Бугарску, смејао бих му се. А ево ме сада, са целом породицом, у Бугарској. Живимо у селу близу Благоевграда. Али ни у самом граду нема посла. Већина људи ради у Софији, а да не би плаћали стан тамо, свакодневно путују на посао. Трагично је то што у Бугарској нема посла. Има понешто у трговини и понека мала фабрика или радионица са десет до двадесет запослених. За један обласни центар то је занемарљиво“, истиче Вакашински.

После више од 15 година проведених у Чешкој, по повратку у домовину закључује да се у Бугарској готово ништа није променило. „Чини ми се да смо једна од ретких земаља у Европи, а једина у Европској унији, у којој се плаћају и порез и здравствени доприноси“, каже он са жаљењем.

„С једне стране плаћате здравствено осигурање, а када одете код лекара, плаћате партиципацију за упут, а затим и за сам преглед. И то је за мене велики проблем. Ако овде немате новца, једноставно умирете на улици. Са минималном платом од 620 евра, у некој земљи попут Француске људи би изашли на протесте. Али ми смо успаван народ, са славном прошлошћу. Ипак, надам се да нас чека и славна будућност! Ми Бугари се тешко будимо, али када се пробудимо, нико не може да нас заустави. У то се уздам“, закључује Вакашински.


Превела: Свјетлана Шатрић