Друштво

Вести

Десети новембар – важан датум у историји Бугарске

уторак, 10 новембар 2026, 12:50

Пленум ЦК БКП 10. новембра 1989. године - Петар Младенов (слева) и Тодор Живков (крајњи десно)

Пленум ЦК БКП 10. новембра 1989. године - Петар Младенов (слева) и Тодор Живков (крајњи десно)

ФОТОГРАФИЈА архив БНР

Величина фонта

Десетог новембра 1989. године, дан после пада Берлинског зида, на Новембарском пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП) у Софији, дугогодишњи комунистички лидер Тодор Живков, који је на власти био више од 30 година и кога су сматрали вечитим и незамењивим, разрешен је функције генералног секретара партије. На његово место изабран је Петар Младенов који је на пленуму у име партије изразио захвалност Живкову за његов рад на челу државе. И многи су већ тада схватили да почиње нешто ново, нешто сасвим различито од дотада познатог. Овим чином ставља се почетак политичких промена у Бугарској и транзиције на демократију и тржишну привреду.

Пре више година су колеге из Радио Бугарске атмосферу тог дана у Софији описале овако: „Тмурног и кишовитог поподнева 10. новембра 1989. године Софија се неочекивано стишала. Улице су опустеле, свако је журио да се врати кући и да седне испред телевизора, да се јави пријатељима и да им саопшти велику вест. А вест је била више него неочекивана, до те мере да нико није веровао да се то десило. Они који су били бојажљиви нису се усуђивали ни да је изговоре гласно. Тодор Живков је смењен с власти. По граду се ширио шапат, недоумица, који су полако прерасли у уздржану, тиху радост, а затим и у наду. Тренутак је био историјски. Бугари још увек нису слутили да стоје на прагу великог социјалног потреса који ће преокренути њихове животе за 180 степени.“

Многи савременици тог догађаја данас кажу: „Веровали смо да ће се заувек стати на крај пљачкању народа који је требао да сагради неостварени комунизам. Веровали смо да најзад рад паметних и умешних неће остати непримећен и да ће они за њега добити оно што им следује. Да ће Бугарску претворити у ʻШвајцарску на Балкану’…“

„Докле ћемо чекати? Докле, докле, докле… Господе, дај Бугарској пут, светлост и слободу!“, пева се у песми „Молитва за Бугарску“ у извођењу Васила Најденова и Богдане Карадочеве, а на текст песникиње Мирјане Башеве и музику композитора Стефана Димитрова. Она је створена после 10. новембра 1989. године, када је почела транзиција наше земље на демократију. Деведесетих година прошлог века певали су је на трговима, на протестима и окупљањима, заједно са другим песмама за које данас кажемо да су „песме протеста“. Постепено су оне постале и „песме транзиције“, јер је током година било више повода да се опет певају. Многе од тих песама и данас звуче актуелно. У њима се пева о сиромаштву, социјалној неједнакости, жељи за бољим животом и, наравно, о слободи у свим њеним облицима.  

 

Уредила и превела: Албена Џерманова