Теодора Иванова и њена лекција захвалности

Теодора Иванова је бугарска студенткиња коју је екипа подкаста „Мост вере“ Радио Бугарске срела у бугарском храму у Милану. У Италију је дошла пре две године како би наставила своје школовање. „Уписала сам мастер студије из области права и одрживог развоја и пошто је универзитет у Милану нудио програм на енглеском језику, одлучила сам да дођем овде,“ почиње своју причу Теодора, пре него што одговори на на наше питање – како је пронашла бугарски храм у улици Sant’Antonio, у самом срцу Милана, и шта за њу значе вера и бугарска православна заједница далеко од породице и Бугарске.

Теодора Иванова је од оних Бугара који, иако крштени, никад нису водили црквени живот док су били у домовини. Од оних људи који тек када оду из Бугарске, у иностраству, схвате своју различитост, свој православни идентитет и тамо, далеко од родног дома, проналазе осећај припадности у Божјем дому.

„Пре око две године, почела сам више да се интересујем за религију, веру, тада сам почела да градим и свој однос с Богом. Желела сам да тај однос буде поткрепљен припадношћу некој црквеној заједници, одласком у цркву. На моју велику срећу, када сам претражила на интернету, открила сам да у Италији постоји бугарска православна црква – тачније у Милану, где и ја тренутно живим. Одмах сам отишла на литургију – видела сам да је отворена недељом, и била сам веома пријатно изненађена и импресионирана добротом и љубазношћу људи које сам тамо упознала,“ прича млада жена. Каже да у Бугарској никад није присуствовала литургији, али је сада одлазак у цркву чини срећном и даје јој мир.

Коју је лекцију научила Теодора и како јој је помогла да потисне сујету из свог живота?

„Научила сам да будем захвална. После сваке литургије читамо хришћанску литературу захваљујући којој све боље разумем да морамо бити захвални за све што имамо, чак и за најситнију ствар – за кров над главом, за храну на столу, за воду, за све. И та захвалност нас чини мирнијим и срећнијим људима. Захвалност Богу, молитве за мир и здравље моје породице такође су нешто што носим кући након богослужења,“ каже Теодора.

Помаже ли јој молитва да се не осећа усамљено и далеко од своје породице? – питали смо нашу саговорницу.

“Кад долазиш у једну такву цркву, ти се никад не осећаш усамљено јер ствараш везу са људима овде, са Богом, с оцем, са свим хришћанима и светитељима. Такође, молећи се за своје ближње и породице, иако су далеко од нас, осећамо да смо учинили нешто добро за њих – помажемо им када су у нашим молитвама. И као емигрант могу рећи да је лепо што постоји таква црквена заједница у којој, ако ништа друго, макар можеш да говориш бугарски језик – нешто што ти пуно значи када живиш у иностранству. Осећате се добро и као код своје куће.“

У бугарском храму у самом срцу Ломбардије, Теодора је схватила да је молитва најпречи пут до куће и да нас повезује с Богом. Тамо је схватила да је све у животу дар од Бога и да је захвалност за све што имамо и што јесмо најдрагоценија ствар коју ће увек носити са собом, где год да је животни пут одведе.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова