„Мајстор Манол“ – легенда коју је славна Олга Борисова претворила у музички хит

На Балкану, у Анадолији па чак и на Кавказу позната су многа предања о Мајстору Манолу. Да ли је он био стварна личност или збирни лик, остаје нејасно, али легенде га описују као изузетног градитеља суоченог са судбинским избором. О Мајстору Манолу постоје две главне приче: прва говори о „узиђивању“ људске жртве, а друга – о његовом невероватном покушају да побегне летећи. Те две приче носе дубоку симболику – узиђивање представља жртвовање у име стварања, док лет симболизује тежњу ка слободи.

Мотив „узиђивања“ потиче из древног веровања да је за чврстину и трајност великих грађевина, као што су на пример храмови и мостови,  неопходна људска жртва која ће постати дух-заштитник грађевине. Према предању, мајстори су у зиду остављали отвор, па би, када би неко наишао, гурнули га унутра и зазидали. У каснијим временима веровало се да се уместо човека може „узидати“ његова сенка. Сматрало се да онај чија је сенка узидана почиње да копни, разбољева се и на крају умире.

Према познатој легенди, три брата су градила мост, али природа се окренула против њих – сваке ноћи река је односила све што би саградили дању. После дугог размишљања они су одлучили да принесу жртву: да узидају сенку једне од својих супруга. Договорили су се да то буде она која прва дође на градилиште и донесе храну своме мужу. Међутим, два старија брата су погазила реч и обавестила своје жене да закасне. Најмлађи, Мајстор Манол, је испошовао своје обећање и ништа није рекао својој невести. Следећег дана она је дошла на градилиште те је њена сенка узидана у мост. Ова трагедија постала је основа многих народних песама. Да ли она одражава стварне древне обреде или је симболична прича о цени стварања и о томе у којој мери се морал може подредити „вишем циљу“, данас није познато.

Дух мајке дојиље, која плаче ноћу, и даље живи у селу Невестино, у околини Ћустендила. Мештани причају да је Манолова жена – Струма невеста, дошла на градилиште са својом малом бебом и узидана је у Кадин (Кадунин) мост, познат још као „Невестин мост“, подигнут 1470. године изнад реке Струме у селу Невестино.

У 80. годинама 20. века прича о Мајстору Манолу претворила се у прави музички хит у интерпретацији велике звезде Ансамбла народних песама БНР, касније познатог као „Мистерија бугарских гласова“ – Олге Борисове.  У интервјуу за БНР она је изјавила:

„Много волим ту песму. И, ако не звучи нескромно, рекла бих да је она моја ауторска песма, јер сам прочитала легенду о Кадином мосту у селу Невестино, изнад Струме. Текст ме је дубоко потресао! Наравно, био је дугачак, па сам одлучила да га сведем на три строфе – о узиданој невести. Јер су се сви мајстори договорили да нико не каже својој жени. Када би донеле храну, узидали би сенку оне која прва дође. Мост је опстао, али је она умрла. Сви су упозорили своје жене, само Мајстор Манол није.  Има једна строфа која, након што су узидали њену сенку, каже:  ʼДете ти у колевци заплака! Од мајке недојено, од оца немиловано!’ Невероватно снажна песма…“

Прекопута моста може се видети и скулптура узидане у мост Струме-невесте –  дело познатог слика из Ћустендила Митета Чудомирова.

• Сећање на Олгу Борисову

Песма „Мајстор Манол“ – својеврсна визиткарта Олге Борисове, и данас је њено најпотресније и најнезаборавније извођење. У интервјуу за Радио Бугарску познати народни певач, истраживач и новинар Данијел Спасов, дугогодишњи блиски пријатељ певачице, наводи:

 „ʻМајстор Манолʻ – она је говорила да је донекле и коаутор те песме, јер је текст био народни и добро познат, а мелодија, по њеном мишљењу, веома једноставна, па ју је она додатно обогатила. Много је волела ту песму. Када је завршен њен последњи концерт у Ћустендилу, људи су је на сцени поздрављали, уручивали цвеће и поклоне, а у то време звучао је снимак те песме. Сећам се да ме је тада погледала и рекла: „На последњој свечаности нека то буде песма.“ Ништа више није додала, само је гледала негде у даљину... Одмах сам схватио на коју је „последњу свечаност“ мислила… Тако смо и урадили. На њеном последњем испраћају пустили смо ту песму…“

Превела: Албена Џерманова